Pre neki dan sam gledao neku zanimljivu emisiju na Discavery-u. Ne znam kako se zove, pošto sam gledao negde od sredine. Priča je vezana za neuro-nauku. Davali su predviđanja da će se uskoro fiziologija mozga proučavati tako što će puno mikroskopskih robota biti ubačeno kroz krvne sudove u mozak. Ti mali roboti patroliraće od jedne do druge nervne ćelije i pratiti njihov rad. Informacije se dalje šalju u kompjuter, pa naučnicima na uvid.

Biće to pravi proboj na polju neurofiziologije. Inače, nevezano za ovo, moram da kažem ono što vam ni jedan neuropsihijatar verovatno nikada neće reći, a što je notorna činjenica. Neuropsihijatrija je najnerazvijenija oblast medicine. Instrumenti koji se u proučavanju funkcija mozga koriste jesu tehnološki veoma složeni, ali u odnosu na sam predmet opservacije su kao dvogled u odnosu na Andromedu.

Sad da se vratim na tu emisiju. Sa tim mikro robotima očekuju da će uspeti da obave detaljno skeniranje mozga. Ali ne onako površno kao sa magnetnom rezonancom ili EEG-om. Uspeće da utvrde stanje svakog neurona i da uoče procese koji se u njima i između njih odvijaju. E sad, ako ta tehnologija zaživi, jednog dana će moći da snime kompletnu sadržinu mozga i da je pohrane u kompjuter. Sva naša osećanja, utisci, sećanja, doživljaji, snovi, mogli bi se naći na nekakvom HDD-u, kao backup naših života. Ako nastavimo dalje, nakon što su funkcije mozga dobro proučene, ovi bi se bekapovi mogli učiniti funkcionalnima. To znači da je naš mozak prebačen u kompjuter. To znači oslobađanje od fizičkog tela. Mada meni se odmah nametnulo pitanje: šta će biti sa našim fizičkim telom i mozgom. Ako njih ne ubijemo, imaćemo sebe u dva primerka, kao ona dva Elvisa Prislija na slici Endija Vorhola.

Inače, kibernetika ovo obećava već godinama. Prvo se govorilo da će ovo biti moguće 2000-te godine, sada kažu 2015-te. Neki sumnjaju da će ikada biti moguće. I ja nisam baš uveren da se naša svest temelji na moždanom hardveru. Ali treba biti oprezan. Kada su se pojavili prvi automobili, mnogi su verovali da se oni nikada neće kretati brzinom od 100km/h, te da bi, i kada bi ta brzina bila ostvarena, ljudski organizam jednostavno umro pod pritiskom jakih fizičkih sila.

Šta bi nam ovakva tehnologija donela? Kažu da bi to bio jedan od najvećih evolutivnih skokova ljudske vrste. Bili bi oslobođeni od fizičkog tela, a to znači i od fizioloških potreba. Ne bi nam bila potrebna hrana, ni voda, ni garderoba. Mogli bi smo pobuditi sve potencijale našeg mozga, pa i više od toga. Mogli bi smo nadograditi mozak, kao što danas nadograđujemo računare. Šta bi to sve značilo, ne smem ni da zamislim. U jednoj sekundi bi mogli da pročitamo knjigu, odgledamo film, proživimo divno virtuelno seksualno iskustvo, i još bi nam ostalo malo vremena za cigaru posle seksa (nadam se da tamo pušenje neće biti zabranjeno, pošto će fizička pluća, koja cigare uništavaju, ionako biti deo istorije). Sad mi padoše na pamet neki retardi iz moje osnovne i srednje škole, Bože, ako oni ovo dožive, Anštajn i Tesla će u poređenju sa njima biti pravi glupanderi. I da, kažu da bi na ovaj način, u kompjuteru, mogli da živimo večno ( ili dok ne nestane struje – mislite o tome!).

Sve bi nam moglo biti dostupno. Ne bi bilo oskudice ni u čemu, osim ako administratori tog sveta ne bi bili poput administratora tj. vladara ovog našeg fizičkog. To što vam sada pade na pamet (nismo li već u mašini?) me je i podstaklo da ovo napišem...E sad ako je i ovaj svet virtuelan, a mnogo toga ukazuje da jeste (pisaću još o tome), ova novotarija bi bila matriks u matriksu. Ustvari, naslućujem da je svet upravo to, bezbroj svetova u bezbrojnim svetovima. I svi su na neki način virtuelni. Ovu pretpostavku sam dužan da vam obrazlažem u mnogim narednim postovima, sada sam i onako prekardašio sa dužinom teksta.